Ратови

ШУШЊАР - Сански Мост, август 1941.

Покољ у Шушњару је назив за масовни злочин над српским цивилима почетком аугуста 1941. године, на сјеверозападу Босне и Херцеговине, који су починиле усташке јединице и припадници Муслиманске милиције лојалне Анти Павелићу.

У стравичном Илинданском масакру, првог и другог августа 1941. године, насељу Шушнјар, у Санском Мосту, убијено је намање 5.500 Срба и 40 Јевереја. Научни тимови посљедњих година имају процјену да број српских жртава у покољу иде и преко 7.000 људи.

За овај стравични покољ се донедавно није много знало, југославенске комунистичке власти нису хтјеле да им прича о злочинцима и жртвама нарушава "братство и јединство" које је било темељ социјалистичке Југославије.

ШАРГОВАЦ - Бањалука, 07.02.1942.

Убиство-клање, 52 Српска ђака у Основној школи у селу Шарговац

“У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Tomislav-Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци…

ШАРГОВАЦ - Бањалука, 07.02.1942.

Усташки кољачи, и то једна сатнија II тјелесне бојне, предвођене од усташког надпоручника Јосипа Мислова и жупника из Петрићевца код Бања Луке, фра Вјекослава Филиповића, Сотоне, иначе усташког кољача сатника, извршили су како по начину извршења тако и по броју жртава, један од најзвјерскијих покоља над невиним српским народом бањалучког краја. Невиних 2.315 убијених мушкараца, жена, дјеце и стараца били су жртве овога покоља.
Покољ је почео у четири сата изјутра у руднику Раковац, гдје су за вријеме смјене дочекивани радници и одмах у близини рудника, ударцима тупих предмета у потиљак, или сабљом, крампама, сјекирама убијани на лицу мјеста. Преосталим радницима наређено је да ископају јаму и закопају побијене другове.
Покољ је настављен по селима Дракулић, Мотике и Шарговац

Лазар Лукајић: „Фратри и усташе кољу“, покољ Срба у селима код Бањалуке, Фонд за истраживање геноцида, Београд, 2005.
___________________
ЗАПОВЈЕДНИШТВУ УСТАШКЕ НАДЗОРНЕ СЛУЖБЕ
на руке госп. Еугена Кватерника

ЈУГОСЛАВИЈА - 24.03.1999. (Милосрдни анђео)

НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе (Operation Noble Anvil)  на војне циљеве у Савезној Републици Југославији, да би се касније ваздушни удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Коначан број жртава званично није саопштен, а крећe se око 2.500 погинулих и око 6.000 рањених. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди америчких долара.

Милица Ракић, трогодишња дјевојчица која је настрадала у НАТО бомбардовању, постала је симбол страдања Србије у тој агресији. Убијена је 17. априла 1999. године када ју је током НАТО бомбардовања погодио гелер у кући у Батајници.

Интервенција НАТО-а је извршена без одобрења Савjета безбjедности због оптужби да српске снаге безбедности врше етничко чишћење косовских Албанаца. Непосредан повод за акцију била су дешавања у Рачку и одбијање југословенске делегације да потпише Споразум из Рамбујеа.

ЧАРДАК - Дервента, 26 април 1992.

На Мали Васкрс 1992. године, припадници регуларне војске Хрватске, потпомогнуте локалним паравојним хтватским и муслиманским јединицама из околине Дервенте, упали су у село Ћардак и извршили масакр. Том приликом побијено је 37 Срба, претежно стараца, жена и дјеце. На најсвирепији начин страдале су читаве породице: Лазаревић, Живковић, Зорић и Ћудић.

За злочине над Србима у Дервенти осуђени су  Азра Башић (Азра два ножа или Крвава Азра) на 14 година, Дервиш Чавалић на пет и по година, Есад Чавалић на пет година, Ивица Перковић Мунгос на четири године, Нихад Хамзић Фриц на двије године, и Алмаз Незировић на двије године затвора.

СИЛОС (Тарчин), 11. маја 1992 - 27. јануара 1996.

Логор Силос је био концентрациони логор за Србе којим је управљала т.з.в. Армија БиХ, од 1992. до 1996. године.

Логор „Силос“ налазио се у пријератном силосу жита у насељу Тарчин, општина Хаџићи. Отворен је 11. маја 1992, а затворен 27. јануара 1996. године.
У логору је било заточено око 600 српских цивила, од чега су 24 умрла од посљедица, пребијања, тортура и мучења глађу.

Затворен је тек два мјесеца након потписивања Дејтонског мировног споразума.

Организатори и налогодавци:

- Џелиловић Мустафа, председник општине Хаџићи;

- Хујић Бећир, звани "Бећа", село Љубовчићи, Пазарић, иначе стражар у сарајевском Централном затвору. Управник логора „Силос“ од оснивања, до августа 1994. године;

- Човић Халид, село Бињежево, Хаџићи, иначе пензионицани стражар сарајевског Централног затвора. До августа 1994. године замјеник, а од 1996. године, до његовог затварања, управник логора;

БРАДИНА (Коњиц) - 25. мај 1992.

Око 3.000 добро наоружаних припадника т.з.в. Војске БиХ, припадника паравојних формација ХВО и ХОС, упале су 25. маја 1992. године у село Брадина, надомак Коњица. У три дана крвавог пира убијено је најмање 38 цивила, док је око 200 Срба одведено у коњичке логоре Ћелебићи и Мусала, гдје су наредних месецима били изложени стравичној психо-физичкој тортури од стране муслиманско-хрватских стражара. Само први дан силовано је пет Српкиња.

Храм православне цркве Вазнесења Господњег је запаљен.

На имању Богдана Куреша, Србина из Брадине, који је убијен на кућном прагу 25. маја 1992. након рата изграђена је џамија, а на улазу у џамију постављена је и табла на којој је писало да је 25. маја 1992. Брадина ослобођена од "ћетника".

Логоре, током рата лично је посјећивао ратни председник БиХ, Алија Изетбеговић и био је упознат са мучењима Срба.


ЧЕМЕРНО - Илијаш, 10 јуни 1992.

Припадници тзв Армије Републике БиХ извршили су покољ српског становништва у селу Чемерно, општина Илијаш. Тог дана је у овом селу убијено 33 Срба (од чега 9 цивила). Ово је уједно и највећи покољ српског становништва у једном дану који се десио на простору ширег региона Сарајева у периоду између 1992. и 1995. године.

Напад је изведен око пет часова и људи су затечени у кућама, а многи од њих на спавању. Мјештани су побијени, а село до темеља спаљено. Само три предратна становника су успјела да преживе.

Најмлађа жртва имала 16, а најстарија више од 80 година. Међу њима је било и десетак жена.

Налог за напад на Чемерно, издао је бивши официр ЈНА Јусуф Мушинбеговић, а учествовало је око 100 припадника Територијалне одбране из села Корита, Махмутовића Ријека и Орахова. Предводници су били Мирсад Бешлија, Енес Дурак, милиционар из Илијаша.

Тања Вуковић, кћерка убијеног Здравка Вуковића, годину дана након покоља извршила је самоубиство ручном бомбом у избјегличком центру у Илијашу. Она је то урадила у очајању, јер је у подруму своје куће сакривена, гледала како јој убијају најближе.

КРАВИЦА - Братунац, 7. јануар (Божић) 1993.

Покољ у селу Кравице, надомак Братунца и Сребренице десио се на Божић 7. јануара 1993. Муслиманске снаге т.з.в. војске БиХ, од око 3.000 војника, предвођене Насером Орићем, напале су село које је бранила сеоска стража. Током напада на село, погинуло је 49 људи, када су, том приликом поред Кравица, до темеља спаљена и сусједна села.

Убијени, су били становници села, од којих су неки управо напуштали цркву послије божићне службе. Жртве масакра су осим припадника сеоске страже били дјеца и старци. Најмлађа жртва, Владимир Гајић, је имао само четири године а Новица Богићевић четрнаест, док су међу жртвама и Владимир Стојановић од 78, Ристо Поповић 73, а најстарија жртва Мара Божић је имала 84 године. Рањених је било 82 лица.

Спаљено је 690 кућа и помоћних објеката, црква је сравњена са земљом а гробља су уништена, гробови прекопани. Пре паљевине је извршена општа пљачка.

Детаље напада на Кравицу су испланирали Хамед Салиховић и Рамиз Бећировић.

Тихомир Левајац - Прича која лута свиjетом

ПРИЧА КОЈА ЛУТА СВИЈЕТОМ
Свети оче[1], мада вам се jављам тек сада, jављам вам се за свагда. Јављам вам се са дна васионе, гдjе живим и оностраним и овостраним животом, тако да не знам гдjе сам.

Јављам вам се из луде куће, гдjе су ме за живота стрпали. Чак нисам ни знала да сам у лудници, jер jе све нормално било кућа jе и прозоре, додуше изопачене, имала. Када сам свиjет промиjенила, лудило се наставило у моjоj глави, у коjоj jе општи хаос. Ја jесам у лудници, али нисам луда. Чак ми jе на овом свиjету, гдjе сам тобоже жива, боље, него у вашем, тамо. Али су ме сjећања издала, тако да не знам ко сам, ни чиjа сам. Не знам да ли сам рођена као католкиња, тада када jе било враћање православаца вjери отаца. Када су несjедињени превођени на католичанство у коjем вjечно спасење могу наћи. Не знам да ли сам Хрватица у тиjелу Српкиње, или обрнуто, ни чиjе име носим, своjе или помазано.

Име jе лажа, а Бог jе истина.

Изаберите jезик:

Pages